Dunavski park.
Podne.
Ona je slikala, ja sam gledala.
Prošla je pored mene i posle par koraka se smestila na klupu u parku.
Tu joj je bio najbolji pogled na prirodno okruženje fontane.
Iz ranca je izvadila šešir koji je stavila na glavu, papire i počela da crta.
Prvo običnom olovkom a, kasnije je iz istog tog ranca izvadila četkice, paletu, akvarel boje i tempere koje je koristila. Bože, ceo umetnički svet stane u jedan običan ranac. Umetnici ne vole da im se narušava mir, ali nisam izdržala da joj se ne približim, na kratko, i ne pogledam kako nastaje jedno umetničko delo. Slikala je fontanu i park.
Bilo je mnogo zelene nijanse na papiru, prirode oko fontane. Baš kao što je i u stvarnosti. Bilo je i mnogo plavog. Nebo je u podne bilo vedro, lepo, plavo. Na njenom papiru je bilo još lepše. Perspektiva, proporcije, nijanse, sve je to nebitno dok je ona zagledana u svoj papir. Nekome na Akademiji je možda samo to i bitno ali ovde, gde je obična klupa u parku atelje najlepših boja, zaista nije. Veštim pokretima prstiju preslikavala je letnji trenutak Dunavskog parka. Za svoju dušu. Za nečiju dušu u prolazu. Bila je izvor čiste inspiracije.
Bila je pobednica dana. Zapravo, ona je svetlost dana. Ta žena je glavni akter jedne priče. Sunčevi zraci zlatne boje koji su se nazirali na papiru su bili obrisi večnosti.
Zastala sam na tren, proživela trenutak, udahnula najdublje što sam umela i nastavila korakom dalje.
Dunavski park.
Podne jednog dana.
Avgust mesec obojen slikarstvom.
Do sledećeg posta,
živite trenutak.
♡
Nataša
