Novi Sad to zaista jeste.
Lep grad, kulturan, nasmejan. Grad u kome kultura živi. A, kultura je oduvek bila stub jednog društva. U vremenu kada je sve obesmišljeno, narušeno, srušeno valjda je mnoge nateralo da se probude. Ljudi idu u pozorišta, u muzeje, u gradske biblioteke. Čitaju, gledaju, tapšu sjajnim glumcima na kraju predstave. Dočekala sam da novosadska publika, u punoj sali, stojeći aplaudira na kraju jedne predstave u pozorištu Mladih. Posle dve nedelje se isto to dogodilo u Srpskom narodnom pozorištu. Talasi oduševljenja bili su vidljivi na nasmejanim licima. Ljudi su gladni, pregladni, nečeg lepog, vape za daškom vedrine bežeći od rezigniranog pogleda ništavila. Muzej Vojvodine je bilo prelepo videti za vreme postavke Henrija Mura. Prva sam išla dva puta da se divim besprekornoj umetnosti. Zamisli, dva puta ići u muzej i gledati istu postavku!? Da, zamisli. Pre neko veče sam prolazila pored istog muzeja, svratila, tek tako u prolazu, da vidim šta se dešava, da li ima nekog. Održavalo se predavanje koje je bilo posećeno. Nisam se iznenadila. Ljudi su razgovarali, slušali, promatrali. Bilo je zadovoljstvo ugledati takvu atmosferu. Da ne dotičem(o) ovog puta temu diktata medija, morala i začaranog kruga... Možda neki drugi put!
Novosađani, bravo! Bravo za sve vas koje sam videla na pomenutim, divnim mestima.
Izbor je uvek na nama! Dokaz da još kako živi ono bitno, nematerijalno u ovim, surovim kriznim vremenima.
Do sledećeg posta,
udahnite slobodno i duboko, idite gde vas put odvede! :)
Nataša
Lep grad, kulturan, nasmejan. Grad u kome kultura živi. A, kultura je oduvek bila stub jednog društva. U vremenu kada je sve obesmišljeno, narušeno, srušeno valjda je mnoge nateralo da se probude. Ljudi idu u pozorišta, u muzeje, u gradske biblioteke. Čitaju, gledaju, tapšu sjajnim glumcima na kraju predstave. Dočekala sam da novosadska publika, u punoj sali, stojeći aplaudira na kraju jedne predstave u pozorištu Mladih. Posle dve nedelje se isto to dogodilo u Srpskom narodnom pozorištu. Talasi oduševljenja bili su vidljivi na nasmejanim licima. Ljudi su gladni, pregladni, nečeg lepog, vape za daškom vedrine bežeći od rezigniranog pogleda ništavila. Muzej Vojvodine je bilo prelepo videti za vreme postavke Henrija Mura. Prva sam išla dva puta da se divim besprekornoj umetnosti. Zamisli, dva puta ići u muzej i gledati istu postavku!? Da, zamisli. Pre neko veče sam prolazila pored istog muzeja, svratila, tek tako u prolazu, da vidim šta se dešava, da li ima nekog. Održavalo se predavanje koje je bilo posećeno. Nisam se iznenadila. Ljudi su razgovarali, slušali, promatrali. Bilo je zadovoljstvo ugledati takvu atmosferu. Da ne dotičem(o) ovog puta temu diktata medija, morala i začaranog kruga... Možda neki drugi put!
Novosađani, bravo! Bravo za sve vas koje sam videla na pomenutim, divnim mestima.
Izbor je uvek na nama! Dokaz da još kako živi ono bitno, nematerijalno u ovim, surovim kriznim vremenima.
Do sledećeg posta,
udahnite slobodno i duboko, idite gde vas put odvede! :)
Nataša
